<br /> U ovoj go­di­ni na­vr­ša­va se ne­ko­li­ko go­di­šnji­ca iz isto­ri­je ustav­nog raz­vit­ka Cr­ne Go­re. Da ih, ma­kar, po­me­ne­mo. Na­kon Usta­va iz 1905, ima­li smo i Ustav Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re iz 1946. go­di­ne. Po­tom si­je­set usta­va u pe­ri­o­du so­ci­ja­li­stič­kog raz­vo­ja Cr­ne Go­re u Ju­go­sla­vi­ji. Na sve se, iz­gle­da, to za­bo­ra­vi­lo i obi­lje­ži­će se sve­ča­no sa­mo 10. go­di­šnji­ca Usta­va iz 2006. go­di­ne, na­kon re­fe­ren­du­ma o sa­mo­stal­noj, us­prav­noj i po­go­to­vo pro­spe­ri­tet­noj Cr­noj Go­ri, ko­ja je evo, za sa­mo 10 go­di­na – uspje­la da ne za­po­šlja­va oko 20% rad­no spo­sob­nog sta­nov­ni­štva, ko­ja se za­du­ži­la dvi­je mi­li­jar­de do­la­ra. I ova go­di­šnji­ca obi­lje­ži­će se ve­le­le­p­no; pa­šće i ve­li­ka obe­ća­nja, a ona su odav­no kod na­ro­da ozna­če­na kao - „lu­dom ra­do­va­nje“. Bi­će to još jed­na po­tvr­da da od nas sa­da­šnjih po­či­nje isto­ri­ja Cr­ne Go­re itd.itd.
Kao da pri­je to­ga ni­ko­ga i ni­šta ni­je bi­lo. Kao da je Cr­na Go­ra sko­ro­je­vić­ka, kao dr­ža­va - po­put nje­nih su­sje­da. Svo­je­vre­me­no sam imao po­nu­du od „evrop­skih fak­to­ra“ da na­pi­šem vr­lo skra­će­nu ver­zi­ju isto­ri­je Cr­ne Go­re, ka­ko su to već ura­di­le ne­ka­da­šnje re­pu­bli­ke u ne­ka­da­šnoj za­jed­nič­koj dr­ža­vi. Od­bio sam vr­lo po­volj­ne fi­nan­sij­ske uslo­ve, jer ni­je pri­hva­ćen moj pred­log o obi­mu te Isto­ri­je Cr­ne Go­re. Čak su se i za­ču­di­li uz ko­men­tar da „to­li­ko ne­ma ni Slo­ve­ni­ja“. Moj od­go­vor je bio, opet, za njih, za­ču­đu­ju­ći: pa na­rav­no da bi ona mo­ra­la ima­ti ma­kar du­plo ma­nji obim od Cr­ne Go­re, od­go­vo­rio sam ci­ti­ra­ju­ći za­pis stra­nih pu­to­pi­sa­ca o Cr­noj Go­ri i nje­nom na­ro­du: Ka­ko su, bo­ga­ti ovi si­ro­ma­šni Cr­no­gor­ci!
Pri­li­ka je da se pod­je­sti­mo i onog ra­ni­jeg vre­me­na, ka­da su bi­la ma­nja obe­ća­nja a ve­ća re­al­na na­da­nja. Ri­ječ je o pr­vom Usta­vu o po­lo­ža­ju Cr­ne Go­re u Ju­go­sla­vi­ji, ko­ji je iz­gla­san na za­si­je­da­nju skup­šti­ne – 31. de­cem­bra 1946. go­di­ne (Za­pa­ža­mo da ta­da to ni­su bi­li ne­rad­ni da­ni kao da­nas). To pi­še u od­lu­ci 31.XII 1946. go­di­ne ko­ju pot­pi­su­ju pred­sjed­nik Usta­vo­tvor­ne skup­šti­ne Pe­tar Kom­ne­nić i se­kre­tar Spa­so Dra­kić.
U pr­vom čla­nu Usta­va pi­še da je Cr­na Go­ra: „Dr­ža­va re­pu­bli­kan­skog ob­li­ka“. U čl. 4: „Dr­žav­ni grb NR CG pred­sta­vlja Lov­ćen sa Nje­go­še­vom ka­pe­lom“. A u čl. 5: „Dr­žav­na za­sta­va NR Cr­ne Go­re sa­sto­ji se iz tri bo­je: cr­ve­na, pla­va i bi­je­la – sa cr­ve­nom pe­to­kra­kom u sre­di­ni.“ Član 6: „Glav­ni grad NR CG je Ti­to­grad.“ Ci­ti­ra­će­mo i član 7: „U Na­rod­noj re­pu­bli­ci Cr­noj Go­ri – sva vlast pro­iz­i­la­zi iz na­ro­da i pri­pa­da na­ro­du.“ Naj­zad će­mo ci­ti­ra­ti i član 21 u ko­me se ka­že da: „Ne pri­zna­ju se ni­ka­kve pri­vi­le­gi­je po ro­đe­nju, po­lo­ža­ju (imov­nom sta­nju i stup­nju obra­zo­va­nja).“
Ni­je­dan od na­ve­de­nih čla­no­va Usta­va 1946. ne­će­mo ko­men­ta­ri­sa­ti, bez ob­zi­ra na pro­tok vre­me­na od 70 go­di­na. Umje­sto to­ga ci­ti­ra­ću di­sku­si­je ugled­ni­ka, čla­no­va Ustav­nog od­bo­ra Usta­vo­tvor­ne Skup­šti­ne NRCG i dru­gih prav­ni­ka, ka­ko bi se stvo­ri­la re­al­na sli­ka što se ta­da htje­lo.
Bla­žo Bo­ro­vi­nić pred­sjed­nik Ustav­nog od­bo­ra u op­šir­nom iz­la­ga­nju (45-48). po­ten­ci­ra prin­cip na­ci­o­nal­ne slob­ode i rav­no­prav­no­sti. Za­la­že se “za na­ci­o­nal­no oslo­bo­đe­nje rad­nog na­ro­da” (47). Mno­go op­šir­ni­je o istom pi­ta­nju go­vo­ri “Mi­ni­star pra­vo­su­đa Ra­do­nja Go­lu­bo­vić (48-57). “Cr­no­gor­ski na­rod, vo­de­ći bor­bu za svoj op­sta­nak... isto­vre­me­no je vo­dio bor­bu za ostva­re­nje svo­je dr­žav­no­sti” (48) Lu­ka Ba­no­vić in­si­sti­ra da je „no­va Cr­na Go­ra ze­mlja rad­ni­ka i se­lja­ka” (58) Vu­ko Ra­do­vić kon­kret­no po­mi­nje cr­no­gor­sko na­ci­o­nal­no pi­ta­nje kao uslov sve­stra­nog raz­vo­ja Cr­ne Go­re. Don Ni­ko Lu­ko­vić, ka­ko se i oče­ki­va­lo, bio je naj­op­šir­ni­ji u iz­la­ga­nju (61-73). Da­je pre­gled isto­ri­je Cr­ne Go­re u ko­joj je uvi­jek vi­jo­rio “srp­ski baj­rak, sim­bol ju­na­štva, vi­te­štva i slo­bo­de” (61) Ci­ti­ra po­zna­te sti­ho­ve Pu­ški­na o Cr­noj Go­ri, za­tim en­gle­skog pje­sni­ka Al­fre­da Te­ni­so­na i dr. Fi­gu­ra­tiv­no go­vo­ri o ustan­ku 1941. go­di­ne: “kao da se mrav di­gao na la­va ili Da­vid na Go­li­ja­ta”. (64) Na dru­gom mje­stu ka­že “Cr­no­gor­ci ni­je­su ogra­ni­či­li svo­ju lju­bav sa­mo na Cr­nu Go­ru, ne­go i na sve Ju­žne Slo­ve­ne... oso­bi­to na maj­ku...Ru­si­ju”. I osta­li go­vor­ni­ci in­si­sti­ra­ju na ostva­re­noj slo­bo­di i na oče­ki­va­nom bla­go­sta­nju na­ro­da. Uvi­jek se is­ti­če pri­mjer SSSR. Du­šan Đu­ro­vić ka­že da je Na­rod­na Skup­šti­na “pred­stav­nik na­rod­nog su­ve­re­ni­te­ta NR Cr­ne Go­re” i “da je su­ve­re­ni­tet NR Cr­ne Go­re ogra­ni­čen sa­mo pra­vi­ma ko­ja su ovim Usta­vom da­ta. Ju­go­sla­vi­ji.” (94) Vu­ko­man Dža­ko­vić go­vo­ri kon­kret­no o “pri­zna­nju cr­no­gor­ske na­ci­je” (113). Po­le­mi­še sa oni­ma ko­ji sma­tra­ju “da cr­no­gor­ska na­ci­ja ne po­sto­ji” (113) i ko­ji “su­pro­tsta­vlja­ju Cr­no­gor­stvo-Srp­stvu” i ko­ji se pla­še se­pa­ra­ti­zma, tvr­de­ći da on po­spje­šu­je “pro­ces ras­ko­mo­da­va­nja Ju­go­sla­vi­je” (113).U ob­ja­šnja­va­nju cr­no­gor­ske na­ci­je osla­nja se na “Sta­lji­no­vu te­o­ri­ju o na­ci­o­nal­nom pi­ta­nju – po­sto­ja­nje cr­no­gor­ske na­ci­je je ne­dvo­smi­sle­no ja­sno.”
Na­ci­o­nal­no je ipak bi­lo za­ne­ma­re­no. U tkz. sta­ljin­skom Usta­vu iz 1935. go­di­ne SSSR je de­fi­ni­san kao dr­ža­va „rad­nič­ke kla­se“. Tu for­mu­la­ci­ju je pre­u­zeo i pr­vi Ustav En­ver Ho­dži­ne Al­ba­ni­je. To je bio po­gled i na­ših spe­ci­ja­li­sta za Ustav iz 1946. go­di­ne. Na­ve­šće­mo još i ovaj vr­lo bi­tan po­da­tak: U za­bi­lje­ška­ma su sa­ču­va­ne Ti­to­ve pri­mjed­be na ra­čun ta­kvog raz­mi­šlja­nja pr­vog pjed­sjed­ni­ka Vla­de NR CG Bla­ža Jo­va­no­vi­ća i pr­vog pred­sjed­ni­ka Pre­zi­di­ju­ma NR CG Mi­lo­ša Ra­šo­vi­ća: “Ka­kva je to cr­no­gor­ska na­ci­ja ka­da se dva naj­ve­ća funk­ci­o­ne­ra Cr­ne Go­re ka­zu­ju da su Sr­bi?”
Umje­sto ka­sni­jih ti­ra­da o tzv. „na­ci­o­nal­nom“ – ve­li­ča­lo se Ju­go­slo­ven­stvo i Slo­ven­stvo. Na­ve­li smo par ci­ta­ta o to­me. Tek to­li­ko da se ne za­bo­ra­vi ka­ko je bi­lo i ka­ko je da­nas: za­vo­đe­nje sank­ci­ja Ru­si­ji i an­ti­ru­ska po­li­ti­ka ni­je pred­vi­đe­na ni Usta­vom od pri­je 10 go­di­na, još ma­nje an­ti­srp­ska ili an­ti­slo­ven­ska pa i an­ti­pra­vo­slav­na.
Se­dam­de­set go­di­na je pro­hu­ja­lo. Sva­ko ih pam­ti na svoj na­čin. Ka­da je ri­ječ o iz­gra­đe­no­sti dr­žav­nog si­ste­ma, uti­sak je da se ni­je mno­go uz­na­pre­do­va­lo. Na­ro­či­to u po­sled­njih 20-30 go­di­na, ili – da bu­de­mo još pre­ci­zni­ji – od naj­no­vi­jeg Usta­va 2006. kao da ubra­zno na­za­du­je­mo po ra­znim bit­nim osno­va­ma. Upr­kos za­glu­šu­je­ćoj me­dij­skoj ga­la­mi da smo iz­gra­di­li i da iz­gra­đu­je­mo mo­der­nu i efi­ka­snu dr­ža­vu i da ima­mo vlast po mje­ri na­ro­da, još uvi­jek smo da­le­ko od evrop­ske de­mo­kra­ti­je.
Na­ro­či­to ka­da je, u pi­ta­nju dr­žav­na imo­vi­na, za­dr­ža­ne su ne­gda­šnje de­spot­ske na­vi­ke tu­đi­na. Če­sto se dr­žav­na ka­sa sma­tra lič­nom imo­vi­nom. U pi­ta­nju je i sa­zri­je­va­nje gra­đan­ske svi­je­sti. Tra­ži se da pro­ble­me rje­ša­va­ju lič­no­sti, a ne in­sti­tu­ci­je itd.
Cr­na Go­ra se i da­lje na­la­zi na vje­tro­me­ti­ni. Mo­glo bi se re­ći da je na­še vri­je­me bur­no vri­je­me, bre­me­ni­to mno­go či­me, pa za­to i pri­je­te­će; sve, če­šće se u me­di­ji­ma go­vo­ri i pi­še o Tre­ćem svjet­skom ra­tu, ko­ji bi u stva­ri bio „smak svi­je­ta“. Ure­đe­nje dr­ža­ve je za­to im­pe­ra­tiv vre­me­na. Nje­no prav­no funk­ci­o­ni­sa­nje je na­su­šna po­tre­ba. Vra­ti­mo se za­to ne­kim osnov­nim na­če­li­ma Usta­va iz 1946. go­di­ne da „vlast pro­iz­i­la­zi iz na­ro­da i pri­pa­da na­ro­du“ i po­go­to­vo na­če­lu da se ne pri­zna­ju ni­ka­kve pri­vi­le­gi­je –(ni) po ro­đe­nju, (ni) po po­lo­ža­ju. Na­rod mo­ra da od­lu­ču­je o svo­joj sud­bi­ni. Oči­to su nu­žne kor­je­ni­te pro­mje­ne. „Na­pre­dak je ne­mo­guć bez pro­mje­na“ – pi­sao je Ber­nard Šo. Onaj ko ne mo­že se­be da pro­mi­je­ni – ne mo­že pro­mi­je­ni­ti ni­šta dru­go.“

Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić